|
         |
 |
Dugo, dugo nisam ništa pisao za stranicu Gljivarskog društva Šumadije. Zimska dosada me ophrva, pa iskočiše obaveze, pa ta korona. Čudan neki virus, širi se na hladnom, širi se na toplom, širi se na sever, a na jugu ga ima sve više. Plaši i muči ljude, zagorčava im život, a izgleda da i rasterećuje penzione fondove. Ne sećam se da je išta tako u istoriji, zaustavilo putovanja, turizam, sport, život. Jasno je da to neće moći dugo da traje, jer se može pretpostaviti šta će svet odabrati između ekonomije i 2% umrlih od onih zaraženih. Odluka je slična onoj kada treba dva putnika izbaciti sa splava da ne bi potonuo usred okeana ili ih spasiti, zagrliti i zajedno propasti. Šta će biti nije nepoznanica, pitanje je samo vremena, mesec ili dva. A gljive? Ima li ih kad korona vreba? Baš te naše gljive su spasile neuporedivo najviše života u istoriji čovečanstva. Možda bi mogao jedan skromni spomenik u ponekom gradu za maleni Penicillium. Jesmo li zaboravili? |
Prilično retka zverka, brestova šljivovača, Entoloma aprile.
|
|
Proleće u Šumadiji sa puno hladnih jutara, u početku veoma malo padavina, što bi se reklo skoro kao i svake godine u ovome veku. Kako god se vreme okrene, za gljive nikako da se složi. Kiša u maju poče da pada, cupkam nestrpljiv, hladno je i sezona kasni. Ipak, krenuše zeke, preslice i biserke, krenuše vrganji, retki i kao nikad kvalitetnog mesa, bez crva. Ovde na nižim lokacijama oni i nisu toliko interesantni otkupljivačima jer su redovno crvljivi. Glavna zvezda je lisičarka. Ne znam kako će biti do kraja juna ali evo prva trećina je prošla, a nje još nema. Prilično neobično, jer po nekim zapisima, prva polovina juna je njeno vreme u hrastu.
|
Neobično je naći ga u drugoj polovini maja oko Kragujevca, Morchella elata.
|
|
Pa dobro, vreme je da se ide u šumu, vreme je da se bude srećan. Odabrasmo toga jutra terene između Bešnjaje i Gledićkih planina, terene na kojima je pre neki dan mečka sa dva mečeta napravila pokolj u toru, u obližnjem zaseoku. Kakva bre mečka u okolini Kragujevca? Na znam kada će se nesreća dogoditi u Srbiji ali u Rumuniji je prošle godine zabeleženo 6 smrtnih slučajeva posle napada medveda. Dakle, ne radi se o preterivanju, već o realnoj mogućnosti, doduše ne tako izglednoj u Srbiji. Medved je samotnjak i traži ogromnu teritoriju. Kako je na Tari postalo tesno, logično je da će se raširiti gde god ima uslova za to, a izgleda i gde nema. Na Goliji table već odavno upozoravaju na njegovo prisustvo, iako prošlih godina nisam obraćao posebnu pažnju na to. U svakom slučaju treba u šumu ići u društvu, jer ako nas pojuri mečka, kojoj ne mogu da uteknem, za spas će biti dovoljno biti brži od kolege. Dakle, od posebnog je značaja za društvo izabrati manje okretnog gljivara. U svakom slučaju, kroz šumu treba namerno praviti buku, dozivati se, otkrivati se. Sećam se događaja, kada sam u nekom jarku klekao da fotografišem gljivu. Prilično vremena sam tu potrošio pritajen. U jednom trenutku vidim da pravo na mene ide srna, plašljiva, neuhvatljiva, bila je na desetak metara od mog skrovišta. Čim sam neoprezno prvi zvuk napravio, pobegla je na moju veliku žalost. Mislio sam da ćemo se sprijateljiti. Čuvši čoveka u šumi, životinja će se uglavnom udaljiti, pa je nećemo ni sresti.
|
Retki su tereni gde živi, Agaricus albertii.
|
|
Ove godine, baš na pomenutim terenima bilo je mnogo znakova prisutnosti srndaća, mnogi vrganji su bili polu ili potpuno pojedeni. Mislim se nešto ako su gljive bliže mesu nego povrću da li ih vegani jedu? Ili jedu gljive sa manjim procentom proteina kao lisičarke, a vrganje ne jedu. Skoro sam čuo da je reč vegan uzeta iz jezika jednog indijanskog plemena gde znači: loš lovac.
|
Neki je smatraju samo varijetetom plave zeke, Russula langei.
|
|
Posle dugog makadamskog puta, parkiramo kola. Vreme je prohladno, kao da je kasna jesen. Staza nas vodi kroz stari šljivar, pa posle jabučar. Ima šljivarke, ko voli nek izvoli. Odmah ispod je šumarak bresta. Ovo plemenito drvo gotovo je iščezlo sa naših prostora i sresti ga u šumi istinska je retkost. Na putiću kroz brestovik primetih šljivovače. Čekaj da li su to šljivovače, tamnijeg šešira, nareckanog oboda, uz brestove. Radilo se o brestovoj šljivovači, E. aprile. Obuze me zadovoljstvo, u albumu gljiva ovo mi nije duplikat. Da li je ovo prvi susret ili sam je ranije jednostavno smatrao običnom šljivovačom, ne znam. Linija vodi stalno nizbrdo, siđosmo do potoka i šumarka jasike. Nešto se vidi tamo u stelji, nešto se crni visoko nad lišćem. Čudo ljudi, ovo je visoki smrčak, tako kasno u godini za ove terene. Primirismo ushićenje od ovog nenadanog susreta, jer nas je čekao prilično strm uspon. Kada dođeš do najniže tačke, sledi uspon. Doduše možeš tamo i da ostaneš, ako nemaš volje i snage ili ako ti se tu jednostavno sviđa. Na kraju kratkog ali oštrog uspona sačeka nas ornica. To je narodni naziv za zapuštenu, neobrađenu čistinu. Takva mesta su zapravo idealna za gljive. Na toj našoj ornici zatekosmo mnoštvo tanjira, velikih rudnjača kako odbijaju i rasipaju dnevno svetlo. Među rudnjačama ova je među najvećima. Dobro je počelo ovo gljivarenje, brestova šljivovača, smrčak, velika rudnjača, pa šta je sledeće? |
Nije sve što crveni i crni crna zeka, Russula acrifolia.
|
|
Na kraju čistine nas je čekala hrastova šuma, mlada izrasla na više puta sečenim panjevima. To je stručno rečeno izdanačka šuma, slaba, bolesna, kriva. Oko Kragujevca sve hrastove šume su baš takve. Naše sveto i bolesno drvo. Ulazak u šumu sa čistine često nije lak zadatak. Šuma se nekako zaštiti od upada, na njenim obodima izraste trnjina, kupina, boca i kopriva. Čini se da taj živi organizam isturi svoju zaštitu, barem da odvrati posetioce, koji joj najčešće ne misle ništa dobro. Šuma na kamenu, nigde zemlju da nagazim, samo kamen i korenje. Stabla su niska, žbunasta, prekrivena lišajevima. Slikam crnu gustolisnu zeku, pa odmah tu i hrastovu ljubičastu zeku. U maju mesecu u šumi je očekivano sresti baš nju, zeku. Plave, zelene, crvene, žute, … Plemenite gljive.
|
Jasno se i bitno razlikuje od B. reticulatus i edulis ali ga ne priznaju, Boletus quercicola.
|
|
Vrganji su očekivano retki, tek smo dva tri upoznali. Na padini napadnutoj ostrugom, gledam u velikog vrganja. Hrapavog suvog šešira, boje lisičijeg krzna, prošaranog svetlijim i tamnijim nijansama, kožice koja nikada ne ispuca, drške koja jedva da ima primetnu mrežicu, nakrivio se hrastov vrganj, B. quercicola. Ovu vrstu savremene baze gljiva ne priznaju kao posebnu, već je navode kao B. edulis, što nema baš velike veze sa stanjem u šumi, jer se radi o nizinskom vrganju, u svakom slučaju mnogo bližem B. reticulatus. Pojedine hrastove šume oko Kragujevca su posebno poznate po ovom vrganju, nema ih puno i samo tamo možete sresti ovu lepotu. Ispreskaka priču ko ovo kamenje u šumi, potrošismo vreme. |
Proleće je njeno vreme, Amanita eliae.
|
|
Kiša je ovih dana počela svaki dan da zaliva, otoplilo je. Da sutra stane bar narednih petnaestak dana biće zanimljivo u šumi. Nešto mi govori da će biti i više. Izgleda da će godina korone za nas doneti i šaku gljivarske sreće. |
|
|
